KAKO SU REAGOVALA SREDSTVA INFORMISANJA NA PRVO DOMACE SUDJENJE ZBOG INTERNETA
Prva vest o sudjenju pojavila se u Vecernjim novostima. Dopisnik najtiraznijih dnevnih
novina objavio je i prvi veci clanak odmah posle izricanja presude.
U noci uoci objavljivanja ovog clanka BK televizija je najavljivala u svojim udarnim terminima
vest da je u Jugoslaviji pala prva presuda zbog klevete preko Interneta. Citana je cela tuzba i delovi
iz presude.
Posle Vecernjih novosti pojavili su se clancu i u:
Politici
Ekspres politici
Blicu
NIN-u
Pise: Stevan Niksic
NASE NARAVI
PRVO SUDJENJE
Opstinski sud u Ljigu je, mozda i nesvesno, nagovestio suocavanje ovdasnjeg pravosudja
sa naizgled jednostavnom dilemom: sta je to Internet i da li se i na svetsku kompjutersku
mrezu mogu primeniti zakoni Republike Srbije, ukljucujuci i zloglasni Zakon o javnom informisanju?
Za sve postoji prvi put. Stoga je, valjda, sasvim razumljivo sto je i pred jednim
domacim sudom - u ovom slucaju rec je o Opstinskom sudu u Ljigu - odrzano prvo
sudjenje zbog Interneta. Preciznije receno, sto je jedan ovdasnji sud prihvatio da
se upusti u raspravu na osnovu klasicne privatne krivicne tuzbe za klevetu, kakvima
se inace tradicionalno bave opstinski sudovi u Srbiji, zbog sadrzine poruka iznetih
na svetskoj kompjuterskoj mrezi.
Zbog onih koji vole kuriozitete, kao i zbog onih koji ce se jednoga dana verovatno
baviti istorijom razvoja Interneta u Srbiji, vredi zabeleziti: prvu privatnu
krivicnu tuzbu zbog sadrzine poruka prenetih preko Interneta podneo je Vigor
Majic iz Valjeva, a prvi tuzeni bio je Zoran Tanasijevic iz sela Moravci kod Ljiga.
Tuzilac se potpisao kao direktor Istrazivacke stanice Petnica, a tuzeni je oznacen
kao rukovodilac programa geografije u pomenutoj istrazivackoj stanici.
Novinski izvestaci i pisci popularnih "crnih hronika" nisu zabelezili, a mogli su,
da je tuzeni na prvo rociste prvog "Internet sudjenja" dosao u pratnji svojih
telohranitelja, dok se tuzilac nije pojavio. Zatim se tuzeni zalio da mu je,
opet preko Interneta, zapreceno da ce "biti zaklan" i zatrazio je od MUP-a u
Ljigu da mu obezbedi policijsku zastitu. Sud to nije prihvatio.
Glavni pretres je, ipak, zapoceo 13. novembra 1998. godine, ali ovoga puta
bez prisustva tuzenog, koji je tvrdio da nije mogao da dodje "zbog vremenskih nepogoda".
"Toga jutra je plavio potok Brestova, pa je odlazak u Ljig iz sela Moravci bio nemoguc",
pravdao se tuzeni. On je u svojoj izjavi jos naveo da od pre 41 godinu, od kako je
opstina Ljig "oduzela drzavni put i ustupila ga poljoprivrednicima da na njemu
seju poljoprivredne kulture", mestani sela Moravci, Liplje, Poljanci i Sutci
za odlazak u Ljig koriste recno korito potoka Brestova, "sto je jedinstven
slucaj u svetu". Sledeceg puta, 11. decembra 1998, tuzeni je u pratnji
policije ipak dosao na sudjenje, ali se tada nije pojavio sudija. Novo
rociste je trebalo da se odrzi 28. decembra, ali je, cini se, opet opet zbog
neke pometnje ili nesporazuma izmedju suda, policije i ostalih aktera ove price,
kao i zbog nekih novih saobracajnih nevolja, sve moralo ponovo da bude odgodjeno.
Konacno, kako se vidi iz sudskih spisa, policija je 26. januara ove godine, ipak,
uspela da pronadje tuzenog i da ga privede do suda, gde je slucaj i okoncan:
Zoran Tanasijevic je, kako stoji u presudi, koja mu je na uobicajeni nacin
urucena naknadno (06.02.1999), osudjen na cetiri meseca zatvora uslovno na
godinu dana zbog krivicnog dela ucinjenog na Internetu!Sudija Optinskog suda u
Ljigu, koja je presudila u ovoj stvari, zove se Milena Kojic. Naravno, rec je
tek o prvostepenoj presudi, a kako tuzeni i sada vec osudjeni Tanasijevic ima
i pravo zalbe, nema nikakve sumnje da nastavak sledi.
Svi koje interesuju
detalji ovog slucaja mogu i poblize da se informisu na adresi:
www.ljig.co.yu/sud/sudjenje.htm
Prica je zaista zanimljiva i obiluje svakojakim biserima. Recimo, ispostavilo se
da ni sud, ni advokati u ovom predmetu nisu bili bas mnogo upuceni u materiju o
Internetu, pa je bilo neophodno utrositi mnogo vremena da se najpre razjasne
neke strucne i tehnicke pojedinosti. Ali, na kraju se pojavio i jedan zaista
neresiv problem: buduci da sudovi (kao i sva ostala drzavna administracija) u Srbiji
koriste iskljucivo cirilicne pisace masine, postavljeno je pitanje - kako u sudskim
spisima otkucati oznake pominjanih Internet adresa? Sudija je za to nasla resenje,
nalozivsi da se adresa [email protected] napise ovako: petnicamajmunjunet.ju.
Ne, nije smesno. Pravnici sirom sveta, pocev od onih u zemljama u kojima je Internet
neuporedivo rasprostranjenija pojava nego kod nas, sada su cesto u prilici
da "lupaju glavu" i traze resenja za probleme kakvih do sada nije bilo. Prvo
i osnovno je pitanje: sta je to Internet i gde se to nalazi? Jer, od resenja te
enigme zavisi i odluka o tome koji ce se zakon primeniti i koji ce sud biti
nadlezan da raspravlja neki sporni slucaj. Recimo, u zemljama u kojima je zabranjeno
kockanje, kao sto je to slucaj sa nekim od saveznih drzava u Americi, vec se uveliko
vode rasprave o tome da li tamosnji gradjani mogu da se kockaju na Internetu ukoliko
to cine sedeci kod svoje kuce i igrajuci u nekom "virtuelnom kazinu" na drugom kraju
sveta, i da li time cine prekrsaj. Zatim se, u slucaju sada vec sirom sveta masovne
trgovine na Internetu, obicno postavljaju i pitanja: gde je zakljucen kupoprodajni
ugovor ako je zakljucen na Mrezi i koji ce se zakon primeniti u slucaju spora? Ili,
pravnickim jezikom receno, koji je "mesno", a koji "stvarno" nadlezan sud u sporu
koji bi mogao da proistekne iz takvog pravnog posla?
U nasem slucaju vec je postavljeno i pitanje - da li je Internet medij ili
"sredstvo javnog informisanja" kao i svi drugi javni mediji (stampa, radio i TV) i
da li se stoga i na svetsku Mrezu moze primeniti zloglasni Zakon o javnom
informisanju Republike Srbije? Ako nije, zasto nije? A ako jeste, zasto jeste?
Uostalom, poznavaoci ovdasnjeg zakonodavstva svakako vec znaju da se u svim domacim
propisima o javnom informisanju, saveznim i republickim, vec decenijama pravi zaista
nelogicna i neopravdana razlika izmedju "stampanih stvari" i "radiodifuznih",
odnosno elektronskih medija; razliciti su uslovi za osnivanje jednih i drugih, u
praksi razliciti kriterijumi odgovornosti osnivaca ili urednika za dela ucinjena
posredstvom stampanih ili elektronskih medija, itd. Zato i sada kada je u nasu
svakodnevicu ukljucen Internet, pravnici, valjda, treba da objasne, sami sebi i
ostalima: da li to sto se poruke preko Interneta po pravilu ne distribuiraju u
tehnickom smislu na isti nacin (elektromagnetskim talasima) kao i radio i TV
signali (mada, zapravo, mogu i tako da se distribuiraju!) predstavlja dovoljan
razlog da se ovaj "medij" izuzme iz domena koji drzava namerava da kontrolise i
regulise?
I obrnuto: ako ova drzava, kojim slucajem, zauzme razumno stanoviste i odrekne
se ambicije da "zavodi red" na Internetu, cime bi se onda mogla opravdati njena
ambicija da disciplinovanju podvrgava sve ostale medije, koji ce vec sutra ionako
imati neuporedivo manje korisnika?
Uostalom, moze se samo pretpostaviti kakva konfuzija u glavama domacih pravnika i
zakonodavaca nastaje onoga trenutka kada se razliciti mediji, koji sa stanovista
domacih zakona imaju potpuno razlicit tretman, sintetizuju u jedan potpuno nov,
koji se zove Internet: kada se neke "domace" novine ("stampana stvar") vise
uopste i ne stampaju ovde, i ne stampaju se na hartiji, i ne distribuiraju se
na klasican nacin, nego se objavljuju iskljucivo preko Mreze, ili kad se neki
lokalni radio program na isti nacin emituje slusaocima u citavom svetu, pri
cemu se "server" (kompjuter) preko kojeg se to sve obavlja nalazi, recimo, u Bangladesu.
|
|
